Северна Америка

континент

Северна Америка је по величини трећи, а по броју становника четврти континент на Земљи. Укупна површина овог континента је 24.230.000 km². Њене северне обале запљускује Арктички океан, источне Атлантски океан, јужне Карипско море, а западне Тихи океан. Процењено је да је 2016. године имала 529.024.000 становника. Први облакодери на свету су саграђени на тлу Северне Америке.[1]

Северна Америка
Северна Америка
Површина24.230.000 km²
Становништво529.024.000 (2016)
Регија Северна Америка без Централне Америке на мапи света

Етимологијауреди

Мапа Северне Америке из 1621. године

Америке (Северна и Јужна) добиле су име по италијанском истраживачу Америгу Веспучију, а име су дали немачки картографи Мартин Валдземилер и Матијас Рингман.[2] Веспучи, који је истраживао Јужну Америку између 1497. и 1502. године, био је први Европљанин који је веровао да Америка није била Источна Индија, већ друго копно дотад непознато Европљанима. Године 1507. Валдземилер је направио мапу света на којој је било написано име Америка преко континента Јужне Америке, усред данашње државе Бразил. Он је објаснио то име у својој књизи Cosmographiae Introductio.[3]

По Валдземилеру, нико не би требало да уложи приговор на име земље након њеног проналазача. Он је користио латинску верзију Веспучијевог имена (Americus Vespucius), али у женском облику, следећи примере Европа, Азија и Африка.

Касније, други картографи су проширили име Америка и на северни континент, а од 1538. године Герхард Меркатор је на својој мапи света искористио име Америка за читаво копно западне хемисфере.[4]

Неки тврде да је уобичајено да се користи презиме за именовање открића, осим у случају племства, тако да би име континента настало по имену Америга Веспучија могло да буде проблематично.[5] Рикардо Палма предложио је 1949. године извођење имена из планина Америка у Средњој Америци - Веспучи је први открио Јужну Америку и планине Америка у Средњој Америци, које повезују његова открића са открићима Кристифора Колумба.

Алфред Худ је 1908. године предложио теорију да се континенти назову по велшком трговцу из Бристола - Ричарду Америкеу, за кога се верује да је финансирао истраживачко путовање Џона Кабота од Енглеске до Њуфаундленда 1497. године. Неки верују да је Америка добила име по шпанском морепловцу који је имао древно визиготско име Амаирик, док други верују да корени имена потичу из индијанског језика.[4]

Физичке одликеуреди

Стеновите планине

За Северну Америку карактеристично је меридијанско пружање великих рељефних целина. То су високи и геолошки млади планински ланци с великим међупланинским котлинама на западу и старије и ниже Апалачке планине на истоку. Централним делом континента, од Северног леденог океана до Мексичког залива, пружа се пространо низијско и равничарско подручје. На североистоку је старо и равно копно Канадски штит. Највећи део Средње Америке чине млађе веначне планине с висоравнима, природни наставак Кордиљера на северу.[6] Рељефна структура увелико одређује дужину речних токова и величину поречја и сливова. Притоке Тихог океана углавном су краће, осим река Колумбије и Колорада које одводњавају највећи део међупланинских басена и које су се пробиле до пацифичке обале. Од великих река на северу истичу се Макензи и Јукон, а на истоку Сен Лорен и Хадсон. Велике реке су Охајо и Тенеси, али оне не теку у Атлантски океан, већ према западу до Мисисипија. Мисисипи је, поред Мисурија, највећа река која прикупља мање реке с трећине површине САД, а улива се у Мексички залив. У тај залив улива се и Рио Гранде (мексички Рио Браво). Извире у Стеновитим планинама, а у доњем делу тока граница је између САД и Мексика, односно Англоамерике од Латинске Америке. Велика језера (Горње језеро, Мичиген, Хјурон, Ири и Онтарио) имају највећу запремину слатке воде на свету, иако су по површини мања од Каспијског језера. Заједно са реком Сен Лоренс чине важан пловни пут из срца континента према Атлантском океану. На планинском западу истиче се Велико слано језеро у ендоеичком делу континента, а у Средњој Америци највеће језеро је Никарагва. Мања или већа језера широм Канаде остаци су велике ледене капе плеистоценске глацијације.[7]

Климауреди

Док је највећи део Европе под јаким климатским утицајем океанских ваздушних маса с Атлантика, на северноамеричком континенту планински ланци спречавају јаче продоре океанског ваздуха према унутрашњости. Стога је највећи део Северне Америке изложенији хладном северу и врућем југу. Клима је на северу хладна, поларна и у умереним ширинама снежно-шумска, умерено топла и влажна или сува степска, а у Средњој Америци топла и влажна суптропска. Хладни северни ветрови често доносе хладноћу на југ, док су приобална подручја на југоистоку континента сезонски изложена ветровима разорне снаге (харикени и урагани). Већи део Северне Америке има вегетацију сличну европској. На крајњем северу појас тундре знатно је шири од таквог појаса у Европи, јужније су простране четинарске и листопадне шуме, а сушнији крајеви природно су станиште траве (прерије које одговарају европским степама) или вегетације сличне оној у европском Средоземљу. У низијама Средње Америке раширене су тропске кишне шуме и суптропско биље. У рељефно вертикално рашчлањеним крајевима карактеристични су висински вегетацијски спратови: tierra caliente(врућа земља, до 600 метара), tierra templada (умерена земља, 600-1.800 метара) и -{tierra fría}- (свежа земља, изнад 1.800 метара). Највиши планински врхови, који су већи део године покривени снегом, чине најхладнији појас (tierra helada).[7][8]

Плеистоцена глацијацијауреди

Током плеистоцена територија Северне Америке била је покривена леденим покривачем. Његова површина износила је 11,5 милиона km². Овај ледени покривач био је типски инландајс великог пространства и дебљине. Протезао се од обала Атлантског океана до обала Тихог океана. Његова граница почињала је од рта Кода, на обали Атлантика, ишла је преко острва Лонг Ајленда, данашњих савезних држава Њу Џерзија, Њујорка, Пенсилваније, Охаја, Индијане, Илиониса, Мисурија, Канзаса, Небраске, Дакоте и избијала на Тихи океан у близини острва Ванкувера. Најужнија тачка границе била је у Илионису на 37° 30' северне географске ширине.

Три главне глацијалне области глацијације биле су: лабрадорска (на полуострву Лабрадор), киватинска (западно од Хадсоновог залива, на територији данашње Канаде) и кордиљерска (на Стеновитим планинама). Глацијали на територији Северне Америке носе имена: Небраска, Канзас, Илионис и Висконзин. Ова четири глацијала одговарају гинцу, минделу, рису и вирму на Алпима. Интерглацијали који су их одвајали зову се: афтонски, јармутски и сангамонски.[9]

Становништвоуреди

Карта Северне Америке

Насељеност Северне Америке врло је неуједначена. Арктички архипелаг и већи део копнене Канаде на северу готово је пуст. Међу слабо насељена подручја континента убрајају се и централни и западни делови Канаде и планински запад у САД где је просечна густина насељености готово сибирских размера (мање од 10 становника по km²). Најгушће су насељени североисток САД, делови око Великих језера, делови Старог југа и Калифорнија, приморје Мексичког залива, Мексичка висораван и Антили. САД је земља с највећим бројем милионских урбаних агломерација. Посебно се истиче урбанизовани североисток с мегалополисом Бостон-Вашингтон, где у појасу дугом 800 километара, у међусобно готово сраслим градовима, живи близу 50.000.000 становника. Највећи део становништва Северне Америке чине потомци европских досељеника.[1] Од староседелаца у Англоамерици живе врло проређени Индијанци (око 3.000.000). Ескими су народи арктичког и субарктичког подручја, на Гренланду их има око 45.000, на Аљасци 40.000, а у Канади 30.000. У Средњој Америци Индијанаца има много више него на северу, а због дугог суживота с досељеним Европљанима (претежно Шпанцима) и доведеним црнцима знатно су заступљени мулати (мешанци белаца и црнаца) на острвима и местици (мешанци белаца и Индијанаца) у копненом делу региона. У САД живи приближно 35.000.000 црнаца или 12% становништва те државе. За државе Северне Америке карактеристична је прилично висока стопа демографског раста. У латиноамеричким државама разлог за то је врло висок природни прираштај и имиграција.[7]

ДржаваГлавни градДржавно уређењеПовршина (km²)Становника (01. 07. 2002. прибл.)Густина насељености (по km²)
Антигва и БарбудаСент ЏонсПарламентарна монархија44367.448152
БарбадосБриџтаунПарламентарна монархија431276.607642
БахамиНасауПарламентарна монархија13.940300.52922
БелизеБелмопанПарламентарна монархија22.966262.99911
ГватемалаГватемалаРепублика108.89013.314.079122
ГренадаСент ЏорџПарламентарна монархија34489.211259
ДоминикаРозоРепублика75470.16093
Доминиканска РепубликаСанто ДомингоРепублика48.7308.721.594179
СалвадорСан СалвадорРепублика21.0406.353.681302
ЈамајкаКингстонПарламентарна монархија10.9912.680.029244
КанадаОтаваКонфедерација9.976.14031.902.2683,2
КостарикаСан ХосеРепублика51.1003.834.93475
КубаХаванаРепублика110.86011.224.321101
МексикоМексико ситиСавезна република1.972.550103.400.16552
НикарагваМанагваРепублика129.4945.023.81839
ПанамаПанамаРепублика78.2002.882.32937
Света ЛуцијаКастрисУставна монархија616160.145260
Свети Винсент и ГренадиниКингстаунУставна монархија389116.394299
Свети Кристофер и НевисБастерУставна монархија26138.736148
Сједињене Америчке ДржавеВашингтонФедерална република9.629.091280.562.48929
Тринидад и ТобагоПорт ов СпејнРепублика5.128
ХаитиПорт o ПренсРепублика27.7507.063.722255
ХондурасТегусигалпаРепублика112.0906.560.60859

Зависне територијеуреди

Државе Северне Америке се међусобно знатно разликују по величини територија. Неке су континенталних димензија (Канада и САД), а неке по површини нису већи од градова средње величине. Слично је и с бројем становника. САД је трећа држава света, Мексико има приближно 104 милиона становника, док у већини држава Антила живи мање од милион становника. Иако је цео континент до друге половине 18. века био подељен на колонијалне поседе Велике Британије, Шпаније и Француске, северноамеричке државе избориле су независност много раније него већина азијских, а поготову афричких земаља. Путем самосталности прво је кренула САД (1776. године), а током прве половине 19. века следиле су је све државе копненог дела Средње Америке осим Панаме и Белиза. У првој половини 19. века независне су постале и острвске државе Хаити и Доминиканска Република, а 1867. године Канада. Почетком 20. века независне државе постале су Куба и Панама, док је шездесетих година 20. века независност изборило десетак острвских држава. Данас је само неколико мањих острва и архипелага остало под влашћу Велике Британије, Француске, САД и Холандије. Највећи међу њима - Порторико, има сопствену самоуправу, али су његови становници амерички држављани. Све су северноамеричке државе по облику владавине републике, осим Белиза и неколико острвских државица које за формалног шефа државе признају британску краљицу, и Канаде, савезне државе у формалној персоналној унији с Уједињеним Краљевством.[7]

Зависне територијеГлавни градСуверена државаПовршина (km²)Становника (01. 07. 2002. прибл.)Густина насељености (по km²)
АнгвилаВели  Уједињено Краљевство10212.446122
АрубаОрањестад  Холандија19370.441365
БермудиХамилтон  Уједињено Краљевство5363.9601.200
Британска Девичанска острваРоуд Таун  Уједињено Краљевство15321.272139
Америчка Девичанска острваШарлота Амалија  САД352123.498351
ГваделупБас-тер  Француска1.780401.784[10]245
ГренландНук  Данска2.166.08656.3760,03
Кајманска острваЏорџтаун  Уједињено Краљевство26236.273138
МартиникФор де Франс  Француска1.100397.693[11]384
МонсератПлимут  Уједињено Краљевство1028.43783
НавасаЛулутаун  САД5[12]0[13]n/a
ПорторикоСан Хуан  САД9.1043.957.988435
Свети БартоломејГуставија  Француска216.852326
Сен МартенМаригот  Француска5333.102622
Сен Пјер и МикелонСен Пјер  Француска2426.95429
Острва Туркс и КаикосКоберн Таун  Уједињено Краљевство43018.73844
Холандски АнтилиВилемстад  Холандија960214.258223

Економијауреди

ПозицијаДржаваБДП (2014)
у милионима америчких долара
1  САД[14]17,419,000
2  Канада[15]1,786,655
3  Мексико[16]1,291,062
4  Порто Рико103,135
5  Куба77,150
6  Доминиканска Република64,058
7  Гватемала58,728
8  Костарика49,553
9  Панама46,213
10  Тринидад и Тобаго28,874

Северна Америка је у економском погледу неравномерно развијена. Постоје велике разлике између држава Англоамерике (САД и Канада), које су с Европском унијом и Јапаном најразвијенији део света,[17] и земаља Средње Америке које су већином на граници сиромаштва, мада међу њима има знатних разлика. У најсиромашнијој земљи, Хаитију, БДП по становнику на нивоу је најнеразвијенијих афричких држава.[18] У САД и Канади живи само 5% човечанства које ствара чак трећину БДП света. Обе земље имају велика природна богатства, високоразвијену пољопривреду с производњом знатних вишкова хране, и разноврсну индустрију. Остале земље обележава монокултурна пољопривреда с оријентацијом на једну или неколико култура које се често узгајају на плантажама. Већина тих држава економски је зависна од америчког капитала што условљава и знатну политичку потчињеност. Велика економска повезаност највећих северноамеричких држава - САД, Канаде и Мексика - одражава се у обиму и токовима њихових спољнотрговинских размена, Канада и Мексико чак 7/10 своје робне размене са светом обављају са САД. С друге стране, САД размењује више робе с Канадом него с Европском унијом и више с Мексиком него с Јапаном. САД, Канада и Мексико удружиле су се 1994. године у бесцаринску зону која је уз ЕУ највећа на свету. То је NAFTA (North American Free Trade Agreement) која обухвата подручје на коме живи више од 430 милиона становника и којој је циљ да у року од петнаест година уклони препреке несметаном протоку робе и радне снаге ради подстицања равномернијег економског развоја и равноправнијег приступа тржишту њених чланица.[7]

Религијауреди

Према истраживању из 2012. године, доминантна религија САД, Канади и Мексику је хришћанство, где чак 77,4% становништва себе сматра хришћанима.[19] Хришћанство је такође доминантна религија у 23 зависне територије Северне Америке.[20] Сједињене Државе имају највећу популацију хришћана на свету, чак 247 милиона хришћана (70%), иако друге земље имају већи проценат хришћанског становништва.[21] Мексико је друга држава на свету по броју католика, одмах после Бразила.[22]

Према истом истраживању неверници (укључујући агностике и атеисте) чине 17,1% становништва Канаде и Сједињених Америчких Држава.[23] Нерелигиозно становништво чини 22,8% од укупне популације САД, а 23,9% укупног становништва Канаде.[24]

У САД, Канади и Мексику живе и Јевреји (6 милиона или око 1,8%),[25] будисти (3,8 милиона или око 1,1%)[26] и муслимани (3,4 милиона или око 1,0%).[27] Највећи број јеврејских појединаца може се наћи у САД (5,4 милиона),[28] Канади (375.000)[29] и Мексику (67.476).[30] Највише муслиманског становништва живи у САД, чак 2,7 милиона или 0,9%,[31][32] док је Канада дом за око милион муслимана или око 3,2% њеног укупног становништва.[33] Мексико има свега 3.700 муслиманског становиштва.[34] Према подацима из 2012. године, процењује се да број будиста износи око 1,2 милиона, од којих 40% живи у Калифорнији.[35]

Језициуреди

Језици који се говоре у Америкама

Доминантни језици у Северној Америци су енглески, шпански и француски. Дански језик преовладава на Гренланду, а холандски језик се говори подједнако као и локални језици на холандским карибима, холандским колонијама у Средњој Америци. Термин Англоамерика користи се да означи англофоне земље Америке: првенствено Канаду (где су заједно званични енглески и француски језик) и САД, али понекад и Белизе и тропе, посебно карипске земље које су чланице Комонвелта. Латинска Америка се односи на друге области Америке (углавном јужно од САД) где преовлађују романски језици, изведени из латинског - шпански и португалски (али земље француског говорног подручја углавном нису укључене). То су остале републике Средње Америке (без Белиза), део Кариба (без земаља холандског, енглеског и француског говорног подручја), Мексико и већи део Јужне Америке (осим Гвајане, Суринама, Француске Гвајане (Фр) и Фокландских острва (УК)).

Француски језик је историјски одиграо значајну улогу у Северној Америци, а сада задржава карактеристично присуство у појединим регионима. Канада је званично двојезична земља. Француски је званичан језик у провинцији Квебек, где 95% становништва говори француски било као свој први или други језик. Друге провинције у којима се говори француски језик су провинција Онтарио (званични језик је енглески, али се процењује да у Онтарију живи приближно 600.000 француских говорника), провинција Манитоба (дејуре званичан са енглеским), Француски Антили и Сен Пјер и Микелон, као и америчка држава Луизијана, где је француски један од званичних језика. Хаити припада овој групи на основу историјског удружења, али Хаићани, поред француског, говоре и креолски.

Културауреди

Канада и САД биле су британске колоније, тако да постоји честа културна интеракција између САД и енглеског говорног подручја Канаде. Гренланд дели неке културне везе са домороцима у Канади, али ипак нордијски и дански утицај имају превагу због вековне колонизације Гренланда од стране Данске. Шпанско говорно подручје Северне Америке дели заједничку прошлост као бивше шпанске колоније. У Мексику и централноамеричким земљама где су биле развијене цивилизације попут Маја, домороци се труде да чувају традицију упркос модерној култури. Централноамерички и карипски народи шпанског говорног подручја су имали више историјски заједничког, због своје географске близине.

Северни Мексико, нарочито градови Монтереј, Тихуана, Сијудад Хуарез и Мехикали, под снажним је утицајем културе и начина живота Сједињених Држава. Од поменутих градова, Монтереј се сматра најамериканизованијим градом у Северној Америци.[36] Имиграција у САД и Канаду главна је карактеристика многих нација које се налазе у близини јужне границе САД. Англофоне карипске државе сведоци су престанка британског и повећања економског утицаја Северне Америке. Ово је делом због мале популације на енглеском говорном подручју карипских земаља, као и због тога што многе од држава сада имају више људи који живе у иностранству него оних који су остали код куће.

Референцеуреди

Литературауреди

  • Lloyd, John; Mitchinson, John (2006). The Book of General Ignorance. Harmony Books. стр. 95. ISBN 978-0-307-39491-0. „New countries or continents were never named after a person's first name, but always after the second ... 
  • Herbermann, Charles George, ур. (1907). The Cosmographiæ Introductio of Martin Waldseemüller in Facsimile. Translated by Edward Burke and Mario E. Cosenza, introduction by Joseph Fischer and Franz von Wieser. New York: The United States Catholic Historical Society. „лат. "Quarta pars per Americum Vesputium (ut in sequentibus audietur) inventa est, quam non video, cur quis jure vetet, ab Americo inventore sagacis ingenii viro Amerigen quasi Americi terram sive Americam dicendam, cum et Europa et Asia a mulieribus sua sortita sint nomina." 
  • Waugh, David (2000). „Manufacturing industries (chapter 19), World development (chapter 22)”. Geography, An Integrated Approach (3rd изд.). Nelson Thornes Ltd. стр. 563, 576–579, 633, and 640. ISBN 978-0-17-444706-1. 

Спољашње везеуреди

🔥 Top keywords: Дезоксирибонуклеинска киселинаSlađana MiloševićГлавна странаБор (град)Тајне винове лозе (3. сезона)Лионел МесиУбиство Тијане ЈурићFacebookВреме смрти (ТВ серија)Драгана МирковићТајне винове лозеЊемачкаДНКПосебно:ПретражиБиохемијаЖивојин МишићРусијаБилбаоИзраелПрви светски ратКвинта (НАТО)Амбер алертДатотека:Moj Happy Život.pngИсторија биохемијеСрбијаВреме смртиАфера ДокторатиСредњи векСавет ЕвропеБеоградКолубарска биткаInhibitor enzimaНемачкаF-117 најтхокБранко ЋопићРуски конзулОбарање F-117 код БуђановацаНАТО бомбардовање ЈугославијеПосебно:Скорашње изменеЗолтан ДаниДадо ТопићМиливоје Анђелковић КајафаДора БакојаниМартовски пучСрбија у Првом светском ратуИгор ЈурићХепатитис ЦМодул:ArgumentsБалтиморКинаВаздушни мостНејмарМилан МандарићEminemФашизамЈосип Броз ТитоГеномикаГоран МилошевићБорис РежакРадомир ПутникБ92Град БорЕстонијаБрестовац (Бор)Девојка са бисерном минђушомКошаваДруги светски ратИгра судбинеВинстон ЧерчилМанастир Свети РоманДавид ВиљаНови СадРоналдоМетаболизамНикола ТеслаСлобода МићаловићЕвропско првенство у фудбалу 2024.Новак ЂоковићВреме зла (ТВ серија)Динко ГрухоњићГрузијаРепублика СрпскаБразилЗорана МићановићГоран Иванишевић27. мартДевојка са бисерном минђушом (филм)Први српски устанакСписак српских именаВојин ЋетковићМарио Хезоња2023Вук Стефановић КараџићТаџикистанИво АндрићПрадевојчицаСлоба РадановићАргентинаКатарина Жутић